• Тајна свјетска влада – невидљива империја


• Сатанска идеологија језуита масона илумината
• Електронска технологија индентификовања – контрола живота човјека
• Државна управа у земљама савезницама и чланицама EU и NATO Alliance, aгентура режисера Новога Свјетскога Поретка купљена новцима Запада и прилагођена и произведена интересима империјализма Новога Свјетскога Поретка…
• Цијела историја земаља Запада и породична традиција аристократије Запада… примитивна култура човјека дивљака и деструктивна девијантна идеологија силовања, пљачкања, убијања
• Православна заједница Русије, Србије, Црне Горе… егзистенцијална потреба примарнога значаја


• Трагична улога Патријарха Вартоломеја, Патријарха Кирила, и патријарха Порфилија и већега дијела епископа / свештеника Руске и Грчке и Српске Православне Цркве у реализацији погубнога пројекта екумензима Ватикана и Свјетскога Савеза Цркава
• Градња пословнога трговинскога центра у црквама и прогнање Бога и Божјега
• Потреба заштите правога човјека праведника угрожене врсте која нестаје
• Драматичне девијантне промјене психологије младога човјека произведене навикама интензивнога конзумирања савременога амбијента живота
• Потребна цензура / забрана емитовања телевизијскога програма болеснога / девијантнога садржаја

Превлачка крстионица названа «суза Његошева» није православна

Kрштење није драмска сценографија и формална симболична церемонијална радња некаквога фолклора...
Крштење јесте везивна копча јединства човјека и Господа родитеља и рођенога и у истоме примарна потреба живота човјека примарнога значаја.
Крштење јесте носећа конструкција и градивна основа правога и правилнога православнога живота човјека и када носећа конструкција и градња темеља није правилна и цијела конструкција и каснија надградња јесте неправилна и неодржива и потреба правилнога крштења човјека јесте примарна потреба живота човјека примарнога значаја.

Вода јесте везивна и проводна материја посебнога Божјега дјеловања и поента и потреба трократнога погружавања крштаванога јесте преображавање умирања старога ђавољега човјека нечовјека и рађање новога Божјега човјека праведника и произвођење јединства човјека и Господа темеља / постулата правога и правилнога православнога живота човјека и у условима неправилнога крштења човјека, нема преображавања умирања старога ђавољега човјека нечовјека и рађање новога Божјега човјека праведника и нема јединства човјека и Господа и нема темеља правога и правилнога православнога живота човјека и у истоме нема благослова Господа и нема спасења човјека...

Поента и потреба трократнога погружавања крштаванога и јесте понављање крштења Господа јединога правилнога и православног крштења
и у ријечима Господа « ако се ко не роди водом и Духом, неможе ући у Царство Божје » (Јн.3,5) « као што Ја чиних и ви чините... Ја вам дадох примјер да и ви чините као што Ја чиних »...
И све и сва истина јесте у ријечима Господа Еванђеља Господа и нетреба мудровање и паметовање човјека и сва измишљања и мудровања и паметовања човјека « може свакако и овако и онако » заводе и наводе човјека у ђавоље крововјерје.
Крштење поливањем јесте измишљотина Римокатолика јеретика уведена у каноне Римокатоличке Цркве у вријеме 14 вијека, а касније у процесима трансформације и прилагођавања Православне Цркве јересима Римокатоличке Цркве постаје и редовна пракса и сада и Православне Цркве.
Крштење поливањем јесте страшна ријечима немјерљива трагедија и ђавоља подмукла превара исмијавања и изопачавања Светога крштења Господа и поткопавања темеља православља и убијања православља...

Римокатоличка импровизација крштења у вријеме пандемије Corona SARS-Cov-2

Прилагођавање Православне Цркве иновацијама / девијацијама Римокатоличке Цркве јесте и постојећа пракса поливања крштаванога... у ријечима Светога Никодима Агириота « Латини су некрштени и они су јеретици »

« проклињем њихово скверно крштење свршавано поливањем, а не погружавањем по узору на Господње на Јордану и које није свршавано како нам апостоли предадоше, трима погружавањима у име Оца и Сина и Светога Духа»
Велики требник стр.597
« који некрсти у три погружења у име Оца и Сина и Светога Духа да је проклет»
Велики требник гл.79

Православна Црква јесте у канонима нагласила и забранила поливање крштаванога и Православна Црква захтијева понављање у крштавањима крштења Господа и у истоме три погружавања / погњуравања крштаванога у име Оца и Сина и Светога Духа и Православна Црква јесте вјековима чувала правила трократнога погружавања / погњуравања потребнога услова правилнога крштења...

Потреба трократнога погружавања / погњуравања крштаванога и јесте заповједна дефиниција 50. правила Апостола саставнога дијела и правила Требника « сваки свештеник када крштава мора три пута погружити / погњурити крштаванога и ако то неуради мора бити свргнут са свештеничкога чина » и у ријечима Господа « проклет је сваки који немарно врши дјело Божје » ( Јер. 48.10).

И у ријечима равноапостолнога Козме Етолскога« свети свештеници треба да имате велике крстионице у црквама у које цијело дијете може да се урони да неостане ни најмањи дио тијела дјетета неуроњен, јер ту ђаво може да се усели па да вам дјеца постану ђавоимана (епилептична), плашљива и злосрећна због тога што нијесу ваљано крштена !»

Православна Црква допушта прилагођавања крштавања у условима смртнога времена и немогућега... ријечима народа « боље и некако него никако », али Православна Црква непризнава и никада није признавала крштења поливањима и нечињењима трократнога погружавања / погњуравања крштаванога у име Оца и Сина и Светога Духа... и Православна Црква јесте захтијевала према правилима Светоотачкога Православља понављање таквога крштења и у ријечима аполгете Тертулијана (Tertullianus 160-225 god. Kartagina / Numidija)
« који нијесу примили крштење правилно сасвим нијесу крштени ».

Море јесте Божја крстионица, савршена и кавога разума... Превлачка крстионица названа « суза Његошева » грађена и зидана у море, а подигнута два метра више нивоа мора, зидана и прилагођена потребама крштења поливањем...и толика и таква наваљена гомила бетона и камена коштала новаца и новаца и све у ништа и низашта... и сада толика и таква галама гурања народа у супростављање властима.

Превлачка крстионица јесте материјализована апостасија свештеника и таква крстионица није православна и јесте јеретичка и таква није и требала...

И једина јесте требала градња прилаза и степеништа прилагођена потребама трократнога погружавања крштаванога у море и у истоме понављања крштења Господа јединога правилнога и православнога крштења.
И у ријечима Господа « подајте цару царево, а Богу Божје » и Црква заповиједа и захтијева поштовање закона државне управе, а Црква није тражила потребне дозволе државне управе и градња превлачке крстионице јесте нелегална / незаконита и у истоме Црква јесте постала криминална « шта и кога да питамо, ми ћемо да радимо шта хоћемо » и таква психологија и јесте ђавоља психологија криминалаца.
И сада послије зидања такве нелегалне и неправославне јеретичке крстионице... клетва и галама позивања незнавенога народа у крвопролиће супростављања властима и брањења некаквога « њиховога » и новога правослаља.

Саучествовање у јересима јеретика

Кривовјерје неприхватања истине Бога Оца и Сина и Светога Духа Свете Тројице у једноме и неприхватања истине предања Господа Еванђеља Господа јесте пљување распећа Господа и Јудина издаја и непростива хула на Духа Светога и у ријечима Господа « сваки гријех који чините опростиће вам се, али хула на Духа Светога неће вам се опростити никада ни на овоме свијету ни на ономе што ће доћи него ће вас тјерати вјечан гријех »...
И екуменистичка идеологија братства и јединства Свјетскога Савеза Цркава јесте ђавоља подмукла превара јеретика сатаниста.
И Православна Црква послије прихватања Свјетскога Савеза Цркава и у истоме прихватања првенства првосвештеника Римокатоличке Цркве јесте у поменике / диптихе увела и првосвештеника Римокатоличке Цркве... и у ријечима народа « ским си такав си... стављена међу труле и здрава јабука труне » и тражење и налажење пријатеља у непријатељима Бога и Божјега и прихватање заједништва и пријатељства мрзитеља и пљувача Бога и Божјега јесте саучествовање у пљувањима пљувача Бога и Божјега.
Молитва јеретика јесте молитва кривовјерја подржавања демонима и саучествовање и саслуживање у молитвама кривовјерја јеретика јесте саучествовање и саслуживање у јересима кривовјерја јеретика и у истоме прихватање кривовјерја / дефектизма јеретика противника и пљувача Бога и Божјега и Христа Бога Спаситеља...
Подмукла инвазивна стратегија ланчанога ширења кривовјерја / дефектизма пројектаната и присталица екуменизма јесте прилагођена правилима црквенога живота.

Црквена хијерархија захтијева и подразумијева послушање и прилагођавање захтјевима и наређењима старјешина првака водитеља Цркве и скретање у кривовјерје старјешина првака водитеља Цркве производи скретање у кривовјерје и цијелога црквенога народа и сви и први и последњи јесте у јереси кривовјерја... и у истоме јесте потребна конфротација супростављања неприхватања.

И апостасија кривовјерја јеретика у условима неотпорнога послушања јесте заразна и прелазна и инфицира болестима дефектизма / кривовјерја и првога и последњега... и саучествовање и саслуживање Православнога Патријарха у молитвама кривовјерја Римокатолика и хришћана јеретика јесте саучествовање и саслуживање Патријарха у јесресима јеретика.

И саучествовање и саслуживање Епископа у молитвама Патријарха јеретика јесте саучествовање и саслуживање Епископа у јесресима Патријарха јеретика.

И саучествовање и саслуживање парахијскога свештеника у молитвама Епископа јеретика јесте саучествовање и саслуживање парохијскога свештеника у јесресима Епископа јеретика.
И саучествовање и саслуживање црквенога народа у молитвама парохијскога свештеника јеретика јесте саучествовање и саслуживање црквенога народа у јересима парохијскога свештеника јеретика и сви и први и последњи јесте у јереси кривовјерја...

И у таквоме није могућа Света Евхаристија и нема Светога Причешћа и све јесте празна позоришна представа и причешће Православне Цркве спасава, а причешће јеретика прилагођава човјека ђаволима и ђавољима и убија Бога у човјека... и каква јесте разлика свјетла и ђавољега мрака таква јесте разлика православнога причешћа и причешћа јеретика.

Потреба заштите правога човјека праведника угрожене врсте која нестаје

Нема разума и нема човјека и неваља ништа и потврда потпунога лудила егоизма јесте свуда присутна и видљива…

Некада у ранија времена, цијела комуна јесте саосјећала и жалила умрлога и није требала наредба и свака радња и слава сељана јесте прекидана и свака галама јесте престајала... а сада у људима емоција саосјећања јесте убијена и нестала и Црква јесте постала хладна и празна... а права потврда јесте и Никшићка Саборна Црква.

Материјалистичка идеологија јесте претворила свештенике у трговце профитере… у ријечима Господа « од Дома мојега направисте дом трговачки » и у амбицијама комерцијалнога пословања јесте предвиђена и грађанима Никшића понуђена цијена коришћења / закупа простора Парохијскога Дома прилагођена потребама грађана... и у просторијама Парохијскога Дома јесте постала редовна пјесма и вриска и галама и гласна музика и тутњава и пуцњава прослављања... а даљина Градскога гробља и Парохијскога дома Саборне Цркве Никшића јесте ширина коловоза и тротора (30 метара) али свештеницима и старјешинама Цркве и слављеницима несмета сахрана умрлога и непосредна близина саучешћа и плакања и лелекања...

И у просторијама Градске капеле патња лелекања и плакања, а у просторијама Парохијскога Дома пјесма и вриска и гласна музика и тутњава и пуцњава прослављања... у ријечима Господа « и када љубави међу вама небуде знајте последње је вријеме ».

Савремена култура егоизма и материјалнога комфора развија девијантна и деструктивна интересовања и убија човјека у људима и јесте дискриминација правога човјека несебичнога солидарнога карактера и у условима постојеће и слијепима видљиве дискриминације човјека јесте потребна заштита правога човјека праведника угрожене врсте која нестаје...

Постоје многе интересне групе / заједнице настале и повезане у намјери заштите права биљака и животиња или овога и онога... али нема и једнe заједничкe иницијативe и интересне групе конституисане и повезане у намјери заштите правога човјека праведника угрожене врсте која нестаје...

Савремена култура слободнога понашања јесте култура неморала и инфицира човјека девијацијама болеснога неморалнога понашања и у условима постојећега и владајућега примитивизма погубнога егоизма човјека и јесте потребна конфротација супростављања девијацијама егоизма човјека, а која подразумијева и захтијева развијање правилнога знања и разумијевања живота...

Незнање и неразумијевање живота јесте примитивна интелигенција животиња, али и постојећега човјека... и криза идентитета, апокалиптична фрустрација «губљења смисла », девијантна / криминогена психологија... и постојећа деструкција понашања и јесте производња и посљедица недовољнога и погрешнога знања.

Празнина незнања поријекла и правога правца живота прилагођава човјека животињама и јесте немјерљива трагедија живота постојећега човјека... и посљедица незнања и недовољнога знања и разумијевања живота и јесте карактерна деформација / девастација човјека произведена девијацијама примитивнога менталитета егоизма...

Хипокризија егоизма савременога живота убија човјека у људима и супроставља човјека и Бога и јесте произвела хендикепиранога човјека нечовјека полтрона примитивнога менталитета неотпорнога прилагођавања...

У амбицијама задовољавања егоизма јесте произведена потреба неотпорнога прилагођавања и у истоме груписања / повезивања и синхронизованога супростављања и чопоративнога нападања...

Демократија плурализма и јесте у преведеноме природна селекција примитивнога живота животиња прилагођена и произведена потребама задовољавања девијација егоизма... и политичка конфротација партија и у истоме потребна партијска дисциплина јесте примитивна реакција анималнога нагона чопоративнога нападања и брањења... и партијска дисциплина захтијева и треба неотпорнога и послушнога човјека и дресира човјека нечовјека полтрона / шпијуна примитивнога менталитета неотпорнога прилагођавања...

Потреба неотпорнога прилагођавања егоизма јесте видљива и у ријечима народа « свуда с народом »... али владајућа већина сва себична и похлепна нема Бога и Божјега и јесте ђавоља неразумна гомила прилагођена промјенама и властима... и прилагођавање правилима и захтјевима владајућега похлепнога и перфиднога свијета егоизма јесте трагедија посрнућа и пропадања човјека.

Већина није и никада и није била разумна и позитивна, а показује и потврђује историја, али и девијација и деструкција понашања постојећега свијета.

Посљедица незнања и немања Бога коријена и примарнога чиниоца живота јесте депресивна празнина и фрустрација инфериорнога положаја и у истоме карактерна деформација... и близина ауторитета првака имања и звања јесте потреба човјека инфериорнога положаја и незадовољнога неафирмисанога живота и у амбицијама прилагођавања амбијента живота потребама задовољења егоизма јесте развијена перфидна идеологија неоотпорнога прилагођавања и компромиса видљива у ријечима « јесте истина, али... » и у « али... » јесте перфидна деструкција и трагедија постојећега човјека.

У ријечима Господа « плаховити задобијају Царство Небеско... и не можете служити Бога и Мамона или ћете једнога мрзјети, а другога љубити... » и средина компромиса јесте ништа и ријечима народа « нити вода нити вино »... и у људима примитивнога менталитета егоизма јесте развијена навика и потреба неотпорнога прилагођавања и у истоме склањања и клањања...

Перфидна идеологија компромиса и у истоме хипокризија лажнога слављења Бога и Божјега јесте и кланица животиња у вријеме слава и сјеча бадњака у главноме младица у вријеме Божића... и у истоме треба разумијевање симболичнога значења бадњака и у условима постојећега сиромаштва шума јесте довољна храстова грана или гранчица и сјеча стабла нетреба и јесте погрешна...

Стријељање и клање животиња и сјеча дрвећа која претвара планине у камене пустиње... јесте девастација природнога амбијента и деструкција егоизма човјека и у истоме нема Бога и Божјега...

Крсна слава јесте многима постала сопствена реклама и афирмација прилагођена и произведена потребама егоизма и велика већина позива и чашћава дебелога човјека килавога стомака првака имања и звања... а непозива и заборавља гладнога и сиромашнога и у истоме нема Бога и Божјега.

Велика већина и јесте лажна и сјутра у условима новога заборавиће Бога и пљуваће и убијаће Бога и Божје...

Примитивна потреба егоизма јесте постала примарна и једина... и немјерљива трагедија постојећега времена јесте у првоме девијација младога човјека произведена девијацијама модернога / савременога показана у аномалијама погрешнога интересовања и деструктивнога понашања и у истоме сјутрашњица човјечанства није свијетла...

И у ријечима народа « стављена међу труле и здрава јабука труне... » .

Спољна сугестија амбијента живота човјека прилагођава и дизајнира човјека и девијација човјека и јесте произведена девијацијама амбијента живота и у девијацијама човјека јесте видљива / показана девијација амбијента живота човјека.

У чињењима свакога човјека несавршенога чиниоца јесте постојећа девијација и грешка и девијација jeсте природна посљедица несавршенога живота човјека и није трагедија... али јесте непоказивање покајања / потребе мијењања и у истоме настављање и понављање девијантнога / погрешнога понашања... и девијација / грешка непокајања јесте једина неопростива и трагична... у ријечима Господа «хула на Духа Светога... »

Покајање јесте кулминација живота и највише постигнуће човјека и потврда племенитога карактера човјека и постојања човјека у човјека.

Свети Спиридон Тримифунтски

Покајање и није могуће нељудима и сва имања и звања првака свијета сабрана у једноме невриједе једнога и најмањега покајања човјека.

Патња покајања јесте потребна равнотежа задовољења закона и постојање природнога закона подразумијева постојање сатисфакције производа прилагођавања законима и постојање консеквенце производа супростављања законима... и у чињењима човјека јесте могућа примјена, али није и промјена природнога закона постојећега амбијента живота и прије и послије рађања, живљења и умирања човјека... и реализација / производња природнога закона јесте апсолутна истина и нема и једнога некажњенога злочина и злочинца... и у ријечима народа « прије или касније правда увијек побјеђује ».

Неограничена слобода некажњенога понашања јесте девијација и амбиција егоизма и посљедица неразума и незнања и погрешнога вјеровања « само једном се живи »...

Вријеме земаљскога живота јесте пролазна станица и прелазна степеница и у вријеме земаљскога живота, нити почиње нити завршава…

Савремена наука јесте прилагођена и произведена потребама разумијевања материјалнога постојања и материјелистичка терминолoгија јесте постала једина разумљива... и интелигенција постојећега човјека прилагођена потребама задовољења услова материјалнога комфора и јесте приземна и примитивна и нема довољнога и потребнога разумијевања.

Незнање постојања живота и послије « с оне стране » и у истоме неразмијевање постојања сатисфакције и консеквенце јесте примитивна интелигенција живота животиња, али и постојећега човјека.

Истина живота јесте нематеријална и постојећа материјална егзистенција јесте нематеријалнога поријекла и рефлексија нематеријалнога... и научна дефиниција живота јесте потврда постојања нематеријалнога чиниоца живота, али материјална егзистенција у условима постојећега материјализма човјека јесте постала једина разумљива и видљива људима и у условима развијенога материјализма човјека јесте произведена девијација погрешнога вјеровања «само једном се живи » и у истоме нема забрана и забрањенога.

Слобода непостојања забрана и забрањенога јесте девијација и амбиција егоизма и у амбицијама некажњенога понашања јесте произведена девијација негирања постојања Бога... и у девијацијама егоизма јесте неразумљива и неприхватљива потреба покајања.

Нема и једнога човјека савршенога праведника и у чињењима свакога човјека несавршенога чиниоца јесте постојећа грешка / девијација и патња покајања јесте потребна свима и првима и последњима... у ријечима Господа « ко је без гријеха нека први баци каменом ».

Навика јесте конзервативна / супростављена промјенама и промјена наученога навикнутога понашања јесте напорна и тешка и патња покајања и јесте потребна тешкоћа мијењања погрешнога и развијања правога и правилнога понашања.

Поента и примарна потреба живота човјека и јесте патња покајања... и тешкоћа рађања човјека и тешкоћа живљења човјека и тешкоћа умирања човјека јесте потребна патња покајања човјека немогућа и непостојећа у задовољствима материјалнога комфора.

Предсједничка резиденција Патријарха Кирила зидана и рађена новцима и прилозима сиромашнога народа

Патња покајања јесте неприхватљива у условима задовољавања егоизма материјалнога тијела... и савремена култура материјалнога комфора прилагођена потребама егоизма незадовољава примарна тражења и требања живота човјека и јесте инверзија завођења и погрешнога навођења човјека.

Постојећа технологија прилагођена потребама материјалнога комфора јесте замијенила човјека и претворила у индолентнога инертнога прождрљивога потрошача и потреба тјелеснога и интелектуалнога напора човјека јесте престала... и у задовољствима материјалнога комфора и нема покајања.

Куповина таквога скупога аутомобила Патријарха Кирила новцима и прилозима сиромашнога народа

У условима материјалнога комфора нема поста, а када нема поста, нема и покајања, а када нема покајања, нема разума и човјека...

Потреба покајања јесте неразумљива и неприхватљива људима примитивнога менталитета егоизма... и у људима постојећега времена и нема покајања и у истоме нема пријатеља и нема човјека.

Владајућа већина хијена, лисица, змија, скорпија, лешинара... неотпорна прилагођена властима и промјенама јесте сва себична примитивна перфидна ђавоља и нема Бога и Божјега... и налажење човјека и пријатеља у људима јесте ријеткa срећа ријеткима могућа.

Срећа живота јесте нормална и примарна потреба живота, али срећа живота јесте немогућа и непостојећа у девијацијама егоизма постојећега човјека.

Мржња егоизма јесте арогантна и агресивна и у истоме непријатна и у девијацијама егоизма постојећега човјека нема правога несебичнога пријатељства дружења и интимна комуникација / заједница човјека и човјека јесте постала кохфликтна и у истоме непријатна и неодржива.

Потреба егоизма јесте постала једина и примарна и у људима примитивнога менталитета егоизма нема Бога и Божјега и у истоме нема пријатеља и када постигнете и престигнете « све ће вам опрости, али постигнуће никада неће» ...

Реализација амбиција човјека и у истоме прогресија звања и имања човјека јесте неподношљива и мрзна људима примитивнога менталитета егоизма...

Мржња и потреба понижавања / деградирања и јесте посљедица инфериорнога положаја и неафирмисанога и незадовољавајућега живота човјека... и фрустрација инфериорнога положаја и неафирмисанога незадовољнога живота и јесте претворила човјека у професионалнога пљувача фрустриранога патуљка... и у питањима и примједбама човјека развијенога егоизма и јесте видљива и показана перфидна намјера понижавања и деградирања прогресивнога човјека... у ријечима народа « што може будала питати и сто мудраца неможе одговорити ».

Заједница човјека и Бога јесте цјелина живота човјека и депресивна празнина и фрустрација инфериорнога положаја човјека јесте посљедица незнања и немања Бога родитеља и саставнога чиниоца живота човјека... и фрустрација инфериорнога положаја у условима недовољнога знања човјека развија погрешна тражења афирмативнога у девијацијама егоизма.

Примитивна потреба егоизма јесте убила човјека у људима... и слијепима јесте видљива постојећа трагедија прогресивнога пропадања човјека и човјечанства и у истоме нестајања и непостојања човјека... у ријечима апостола Павла

« нема праведнога нема и једнога,

нема разумнога, нема тога који тражи Бога,

сви зађоше, сви посташе неваљали... »

Заједница јесте носећа конструкција и егзистенцијална потреба живота човјека и заједница треба и захтијева несебичнога солидарнога човјека и појава егоизма јесте конфликтна деструктивна разарајућа.

Задовољење себе и сопствене потребе јесте у девијацијама неразума егоизма једина и примарна потреба живота... али потреба егоизма и задовољена незадовољава човјека.

Приземна примитивна потреба егоизма човјека супроставља човјека и човјека и у човјека развијенога егоизма нема разума и разумијевања и животиња јесте разумнија и племенитија.

Животиња јесте сва предана и посвећена младима и гладна и рањена неда непријатељима... а мајка баца дијете у смеће и прије рађања убија дијете.

Потреба егоизма и јесте претворила човјека у најгоре створење и близина постојећега човјека јесте постала штетна и токсична и непријатна.

Несебична солидарна жртва јесте поента и примарна потреба живота човјека и једина задовољава тражења и требања живота човјека, али у условима развијенога егоизма јесте људима неразумна и неразумљива...

Потреба престижа / мегаломанија егоизма никада задовољна и задовољена јесте нехумана и неморална и небира начина и у амбицијама престижа и екстра профита јесте прилагођена и фармацеутска индустрија / производња љекова...

Појава вируса и бактерија ( ХИВ, Х1Н1... ) и није случајна и јесте пројектована и произведена у лабораторијама, а у амбицијама продавања потребнога лијека и произвођења екстра профита...

У девијацијама егоизма савременога живота јесте произведена депресивна празнина живота постојећега човјека.

Непосредна интимна комуникација човјека и биљнога и животињскога свијета јесте егзистенцијална потреба и нормала живота човјека... али савремена култура материјалнога комфора јесте заробила човјека и прилагодила условима затворенога простора (стана, аутомобила, ресторана, маркета...) и комуникација човјека и природнога амбијента живота човјека јесте прекинута и посљедица материјалнога комфора савременога живота јесте депресивна празнина и фрустрација затворенога простора...

И животиња и биљка јесте постала индустријска сировина прилагођена потребама задовољења стомака и прождрљивога менталитета егоизма човјека...

Примитивна потреба егизма јесте претворила човјека у дивљака / монструма... и постојећа интензивна кланица животиња и неприлагођена сјеча дрвећа... јесте девастација природнога амбијента произведена девијацијама прождрљивога менталитета егоизма човјека.

Посљедица егоизма човјека јесте деструкција разарања и девастација амбијента живота противурјечна условима и законима живота и природа и појава човјека у условима развијенога егоизма постојећега човјека јесте девастирана и руинирана...

Материјална егзистенција јесте рефлексија нематеријалнога и физономија човјека јесте рефлексија менталитета човјека и физичка појава / физиономија већега дијела човјечанства и јесте грдна и непријатна произведена девијацијама егоизма...

Грдна физиономија / физичка појава већега дијела човјечанства и јесте посљедица и потврда девастиранога девијантнога менталитета човјека и човјечанства...

Лијепа физиономија / физичка појава човјека у условима постојећега егоизма и у истоме девијантнога понашања човјека јесте постала ријетка.

И појава и природа постојећега човјека развијенога егоизма јесте гадна и грдна и у релацијама и рефлексијама живота постојећега човјека нема лијепога... и фрустрација разочарања у постојећега човјека нечовјека и јесте произвела толика самоубиства.

Сатисфакција реалнога знања јесте разумијевање поријекла и правога правца живота, али консеквенца реалнога знања јесте разумијевање девијантнога деструктивнога менталитета човјека и у истоме разочарање у постојећега човјека.

Књига « Божја трилогија » и јесте емотивна реакција револта аутора и разочарања у постојећега човјека нечовјека гаднога и грднога нагрђенога чињењима ђавољега.

Потреба разумијевања значаја и значења Православља

Књига « Божја трилогија » јесте позивница покајања и враћања коријенима... и јесте заборављена свијетла историја Цетиња новозавјетнога Јерусалима и средишта црногорскога постојања...

Светиња Цетињскога Манастира и Петра Цетињскога црногорскога Господара и јесте небесна висина и близина Бога...

Цетиње јесте славна и свијетла историја црногорскога народа малога стада Божјега и ниђе мањега, а храбријега и посвећенијега народа љубитеља Бога и Божјега... али и у ријечима народа « док бијаше добар ли бијаше... »

Историја Старе Црне Горе јесте сва православна и у истоме света и свијетла и нема светије и свјетлије историје једнога народа... и силована и стријељана и сиромашна и гладна Православна Црна Гора « мала земља одсвуда стијешњена »... « једна сламка међ` вихорове » јесте трпјела и трајала постојана и посвећена и несаломива... и ерозија државнога постојања Црне Горе jeсте посљедица престајања теократскога јединства црквенога и државнога управљања и у истоме развијања егоизма владара Црне Горе... у ријечима Господа « гријехом који чините бићете кажњени... и ко се мача дохвати од мача ће и погинути »... и Црна Гора у девијацијама егоизма владара Црне Горе јесте 1918 године нестала кажњена и прегажена.

Кулминација егоизма владара Црне Горе и јесте мегаломанија крунисања Николе I Петровића и произвођења у краља... која видљива / показана у амбицијама свесрпскога господара и прилагођавања девијацијама запада... јесте произвела престајење црногорске државе и у истоме династије Петровића... али и постојећа поновљена држава Црна Гора јесте прилагођена девијацијама егоизма земаља Запада режисера Новога Свјетскога Поретка и у истоме нема правога и потребнога темеља...

Постојећа политичка религиозна конфротација и примитивна ароганција и галама српскога и црногорскога национализма произведена антагонизмима анимозитетима различитога повода и поријекла јесте спољна режија и диверзија пројектована споља... и у истоме треба разумијевање...

У условима непријатељства човјека и човјека јесте произведена потреба затварања у торове и груписања у чопоре... и национална, племенска партијска подјела / конфротација јесте примитивна реакција анималнога нагона чопоративнога нападања и брањења развијена и постојећа у релацијама живота животиња...

Постојећа егзистенција човјека и свијета јесте творевина Бога родитеља и поријекла народа и Словена и Јевреја и Грка и Латина... и цјелина човјечанства у условима заједничкога поријекла народа јесте једна породица и нема туђина и православна / хришћанска наука јесте космополитска... и националистичка галама / еуфорија јесте мржња и ароганција егоизма противурјечна постулатима православља... и у ријечима Господа « јер нема разлике међу Јудејином и Грком, један и исти је Господ свих... и нема више Јудејина и Грка и нема више мушкога и женскога... јер сте сви синови Божји, јер који су се у Христа крстили у Христа су се и обукли... »

И у заповијестима Еванђеља Христа и јесте наглашена потреба љубљења и непријатеља и у истоме престајања себичнога старозавјетнога национализма и развијања несебичнога новозавјетнога космополитизма... и 70 године спаљивање записа родослова Јевреја старозавјетнога народа јесте разумљива потреба и посљедица...

Поента и потреба Православља јесте истина и правда и потреба знања и разумијевања коријена и поријекла и у истоме чувања националнога идентитета (језика, писма, имена) јесте правилна и прилагођена и произведена канонима правослаља и наглашавање у првоме националнога префикса Српска или Црногорска Црква нетреба и јесте девијација егоизма и деградација примарнога значаја Православља јединога правога и потребнога чиниоца човјека... у ријечима Господа « прво иштите Царство Божје и праведности Божје... , јер који су се у Христа крстили у Христа су се и обукли... и нема више Јудејина и Грка и нема више мушкога и женскога... јер сте сви синови Божји »

Националистичка реторика и иконографија јесте хипокризија лажнога патриотизма и перфидна намјера задовољења и афирмисања егоизма и у инверзијама егоизма и јесте настала девијација екстремнога српскога и црногорскога национализма...

Карактерна разлика човјека и нечовјека јесте једина правилна дефиниција и градација квалитета човјека и разлика националнога звања нема значаја и градивнога квалитета... и градација квалитета човјека произведена разликама звања или материјалнога имања јесте неразумна и болесна амбиција егоизма.

Звање и имање нествара човјека и непретвара нечовјека у човјека и једина правилна и потребна димензија човјека јесте православна култура живота немогућа и неразумљива људима примитивнога менталитета егоизма.

Православна / хришћанска култура живота једина прашта и сва несебична солидарна прилагођава човјека Анђелима јесте кулминација постојања човјека и Православна Црква јесте једина правилна и потребна дефиниција назива - Православна Црква Руска Патријаршија, Православна Црква Српска Патријаршија, Православна Црква Грчка Патријаршија, Православна Црква Јерусалимска Патријаршија... Православна Црква Митрополија Црне Горе... и једина аутентична канонска апостоласка Црква у условима актуелнога црногорскога конфликта јесте Православна Црква Митрополија Црне Горе у девијацијама егоизма названа Српска и у истоме јесте потребна интервенција и елиминација непотребнога назива Српска, али и персоналана промјена иницијатора национализма...

Духовна заједница јединства православнога народа Црне Горе Србије Русије Грчке...у условима постојећега импперијализма запада јесте егзистенцијална потреба примарнога значаја... и националистичка подјела и реторика Српска или Црногорска Црква јесте диверзија пројектована споља и перфидна намјера произвођења конфликта потребнога амбијента развијања антагонизама и анимозитета и у истоме разарања и цијепања јединства православнога народа Црне Горе...

Мисија Цркве јесте мисија Светога Петра Цетињскога и Светога Василаја Острошкога проводника Бога и Божјега и помиритеља народа... и мисија Цркве јесте привођење у покајање и помирење народа... помирење четника и партизана, Срба и Црногораца... а није љубљење Србије, а пљување Црне Горе... и љубљење четника и Срба, а пљување партизана и Црногораца и у истоме повређивање и рањавање црногорскога народа рањенога у страдањима и клањима другога свјетскога рата... а постојећа градња и рестаурација Цркава јесте маска и комуфлажа лошега карактера свештеника Цркве.

Пљување историје Црне Горе и у истоме државе и симбола Црне Горе пљује погинуле црногорске синове бранитеље православља. Толика и таква мучења црногорскога народа и Стара Црна Гора једина слободна територија југоисточнога дијела Европе јесте новозавјетна жртва крнога распећа... а ношња православаца (?) у земљама турске империје бијаше сва турска !?

Хришћанска мисија свештеника у условима постојећега национализма свештеника и првака Цркве јесте престала и постала диверзија завођења и погрешнога навођења православнога народа... и посљедица србовања и барјачења и четниковања свештеника, али и епископа јесте екстремна мржња и конфротирајућа национална подјела једнога православнога народа...и у антагонизмима / анимозитетима српскога и црногорскога национализма јесте реализована и слијепима видљива диверзија разарања и цијепања јединства православнога народа Црне Горе...

Није спорна чињеница заједничкога поријекла и језика једнога православнога народа Србије и Црне Горе, али акцентовање / наглашавање у првоме националнога префикса Српска или Црногорска Православна Црква нетреба и провоцира супростављања примитивнога и агресивнога егоизма...

У поставкама ранијега социјализма / комунизма јесте развијена теорија аутотхонога поријекла црногорскога народа и у истоме настала црногорска нација јесте постојећа већина становништва Црне Горе и наглашавање у првоме националнога префикса Српска Православна Црква затвара црквена врата несрбима и провоцира логична супростављања постојећега црногорскога национализма и у истоме јесте настала трагична реформска иницијатива црногорскога реваншизма названа Црногорска аутокефална Црква, која јесте импровизација и у истоме погрешна неканонска трагична...

Импровизација јесте недозвољена и немогућа у канонима црквенога права... и једина правилна и потребна јесте реформска иницијатива супростављена девијацијама деструктивнога национализма свештеника, која подразумијева и захтијева персоналне промјене свештеника иницијатора национализма... и у истоме елиминисање непотребнога националнога префикса Српска Православна Црква и мијењање назива у Православна Црква Митрополија Црне Горе.

Драшковић Жељко Стефан